Svako od nas je nekada doživeo anksioznost u socijalnim situacijama. Odlazak na dejt ili prezentovanje pred kolegama na poslu može okinuti osećaj „leptirića u stomaku“ ili napetosti. Štaviše, istraživanja pokazuju da oko 50% ljudi saopštava da je u nekom periodu ili situaciji u životu doživelo socijalnu anksioznost.
Međutim, kod osoba koje se bore sa socijalnim anksioznim poremećajem (iliti socijalnom fobijom) svakodnevne socijalne situacije predstavljaju značajnu teškoću. Ovo se manifestuje kroz osećaj intenzivne anksioznosti povodom mogućnosti da osoba bude procenjivana, ismejana, kritikovana ili odbačena u socijalnoj situaciji.
Simptomi
Simptomi socijalne anksioznosti podrazumevaju postojane sledećih znakova:
Izražen i uporan strah od jedne ili više socijalnih situacija povodom:
– Izloženosti pogledima ili mogućoj proceni ljudi sa kojima nije bliska,
– Mogućnosti da bude ponižena ili osramoćena pred drugim ljudima zbog svog ponašanja ili vidljivih simptoma anksioznosti.
Izlaganje gotovo uvek provocira anksioznost, koja može prerasti u situacioni panični napad.
Osoba prepoznaje da je strah preteran i nerazuman.
Osoba izbegava socijalne situacije ili situacije nastupa ili oseća intenzivnu anksioznost ili distres.
Simptomi značajno ometaju normalan život ili postoji značajan distres povodom simptoma.
Na drugi način, socijalnu anksioznost možemo opisati preko sledečih kategorija:
Strah i anksioznost
– Strah od negativne procene i ostavljanja lošeg utiska (tipične misli su Osramotiću se, Svi će mi se smejati, Svi će me odbaciti, Ignorisaće me/Nikome neću biti interesantan i sl.) i
– Strah od pokazivanja straha preko vidljivih telesnih simptoma (Drhtaće mi ruke, Pocrveneću, Drhtaće mi glas, Blokiraću se, Oznojiće mi se ruke/dlanovi i sl.).
Somatski simptomi
Javlja se pojačana aktivnost simpatičkog autonomnog nervnog sistema i simptomi su isti kao kod drugih poremećaja anksioznosti: ubrazan rad srca, trešenje pojedinih delova tela (ruke, noge), drhtavica celog tela, knedla/napetost u grlu, znojenje (dlanova, lica, celog tela), osećaj nedostatka vazduha ili gušenja, vrtoglavica ili osećaj nesvestice, crvenilo lica i sl.
Izbegavajuće ponašanje
Kada je u pitanju ponašanje, u socijalnim situacijama javlja se izbegavanje upoznavanja novih ljudi, emotivnih veza, javnih nastupa, druženja, razgovora, izbegavanje kontakta očima, prekid komunikacije sa drugima, prekid emotivnih veza..
Mesta i situacije koje se izbegavaju uključuju: javni nastupe, komunikaciju sa ljudima koje osoba procenjuje značajnim, komunikacija sa autoritetom, prisustvo na poslovnim sastancija/seminarima, komunikacija sa potencijalnim seksualnim partnerom, flertovanje, upoznavanje novih ljudi, komunikacija sa nepoznatom osobom, ulazak u prostoriju punu ljudi, pozivanje nekoga telefonom, telefoniranje pred drugim ljudima, pisanje pred drugim osobama (skriptofobija), jedenje pred drugima (npr. u restoranu), uriniranje u javnom WC-u i sl.
Izbegavanjem ovih situacija osoba zapravo izbegava rizik da ostavi negativni utisak, da se osramoti, da dobije kritiku.
Deficit socijalnih veština (slabo razvijene socijalne veštine)
Kod dugotrajne socijalne fobije, izbegavajuće ponašanje osobu onemogućava da razvije socijalne veštine, pa osoba doživljava teškoće u izražavanju svojih misli, teškoće u upoznavanju novih ljudi, teškoće da učestvuju u konverzaciji, neasetivnost u ponašanju, teškoće u rešavanju interpersonalnih problema i sl.
Ovo dalje može odvesti u opštu nesigurnost, nedostatak samopouzdanja, stidljivost, nisko vrednovanje sebe i osećaj inferiornosti.
Kognitivni simptomi
Na kognitivnom nivou osoba pažnju selektivno usmerava na svoje somatke simptome i greške u ponašanju i na nepovoljne spoljašnje stimuluse (npr. odbacujuće ili nezainteresovano ponašanje drugih). Takođe, osoba iskrivljeno interpretira socijalne događaje tako što preuveličava negativne aspekte socijalne interakcije (npr. To što ćuti znači da misli da sam dosadan), umanjuje ili otpisuje pozitivne aspekte socijalne interakcije (npr. To što su me pozvali je samo reda radi) i precenjivanje verovatnoće negativnih ishoda socijalnog događaja (npr. Sigurno će mi se smejati).
Takođe, ove osobe su sklone negativnim unutrašnjim dijalozima, te osoba ostaje „u svojoj glavi“, nije uključena u socijalnu situaciju i deluje nezainteresovano, procenjuje svoje ponašanje na osnovu iracionalnih uverenja o sebi, ne uzimajući u obzir stvarno dešavanje u socijalnoj interakciji i oseća se isključeno i dekoncentrisano.
Uzroci
Kao i mnogi drugi problemi mentalnog zdravlja, socijalna anksioznost (socijalna fobija) nastaje pod uticajem udruženog delovanja bioloških i sredinskih faktora. Potencijalni uzroci socijalne anksioznosti uključuju:
Nasleđene osobine
Podaci koji su nam dostupni pokazuju da predispozicija ka socijalnoj anksioznosti može biti nasleđena, jer se dešava da se u jednoj istoj porodici nađe više članova koji doživljavaju isti problem. Međutim, još uvek nije sasvim jasno koji deo toga može biti posledica genetike, a koji deo je naučen od roditelja. Ono što znamo iz psihologije učenja jeste da roditelji za decu predstavljaju modele na koje se ugledaju, te ako je roditelj anksiozan i nedostaju mu određe socijalne veštine, i dete može razviti isti obrazac reagovanja u socijalnim situacijama.
Struktura mozga
Struktura u mozgu koja se zove amigdala, i koja je zadužena za procenu opasnosti u spoljašnjoj sredini, može igrati važnu ulogu u kontroli odgovora na strah. Osobe koje imaju preaktivnu amigdalu (amigdala koja je presenzitivna i neadekvatno procenjuje opasnost u spoljašnjoj sredini) mogu imati pojačan odgovor na strah, dovodeći do povećane anksioznosti u socijalnim situacijama.
Sredina – negativna iskustva u socijalnim situacijama
Podaci govore da osobe koje se bore sa socijalnom anksioznošću često imaju istoriju negativnih iskustva u socijalnim situacijama, uključujući ismevanje, ponižavanje, odbijanje i/ili fizičko zlostavljanje u društvu (često je iskustvo vršnjačkog nasilja u školi). Takođe, česta negativna iskustva koju ove osobe prijavlju jesu i odrastanje sa kritikujućim, zehtevnim i/ili nasilnim roditeljima, što dodatno može da prestavlja izvor socijalne anksioznosti.
Tretman
Psihoterapija
Tretman izbora za socijalnu anksioznost jeste kognitivno-bihejvioralna terapija. Ova vrsta psihoterapije fokusira se na analizu i promenu iskrivljenih automatskih misli i uverenja, promenu ponašanja u pravcu postepenog izlaganja socijalnim situacijama, treninge socijalnih veština i treninge opuštanja, što posledično dovodi do smanjenja anksioznosti i njenih telesnih manifestacija.
Veoma korisna može biti i grupna psihoterapija. Grupna psihoterapija je posebna forma terapije koja vam pruža priliku da u bezbednom okruženju podelite svoja iskustva, dobite razumevanje i podršku od osoba koje se suočavaju sa istim problemom i naučite nove načine regulisanja socijalne anksioznosti. S obzirom da je odlazak na grupnu psihoterapiju, takođe, jedna vrsta socijalne situacije, grupna psihoterapija je i svojevrsno izlaganje, te se zbog toga smatra vrlo korisnom u tretmanu socijalne anksioznosti.
Farmakoterapija
U slučajevima teške socijalne anksioznosti ili one koja ne reaguje dobro na psihoterapiju, psihijatar može prepisati terapiju lekovima. Vrsta leka, učestalost uzimanja i dužina trajanja terapije biće određena od strane lekara.
Lekovi koji se često koriste uključuju:
Antidepresivi: Selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) i inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina (SNRI) mogu pomoći u smanjenju simptoma anksioznosti i straha.
Benzodiazepini: Ovi lekovi se koriste za ublažavanje akutnih simptoma anksioznosti, ali se obično ne preporučuju za dugotrajnu upotrebu zbog rizika od zavisnosti.
Beta-blokatori: Ovi lekovi se koriste za kontrolu fizičkih simptoma anksioznosti, kao što su ubrzan rad srca i drhtanje.
Za više sadržaja, zapratite nas na Instagram-u i Facebook-u.
Za informacije i zakazivanje sesija, možete nam pisati preko Kontakt forme.